Mariana Gladović, student Megatrend univerziteta, uči kineski jezik u Kineskom centru, dobila je jednogodišnju stipendiju na Beijing Language University – 北京语言大学
Škola je organizovala odlazak u Operu i nekim čudom sam se našla među 40 srećnih dobitnika besplatnih karata. Moram priznati da je bilo nesvakidašnje. Krenuću ispočetka. Drugarica Kineskinja mi je javila da smo obe dobile karte i tada smo se dogovorile da idemo zajedno. Nasle smo se nesto ranije pre polaska autobusa i naše druženje je potrajalo svega 5 minuta – istog trena kada su volonteri prozvali njeno ime, mahnula mi je i rekla da mora da ide i da ćemo se videti kasnije. Ušla je u autobus, a ja sam ostala zbunjena, prekinuta u sred rečenice. Moje mesto je bilo u drugom autobusu i odlučila sam da zauzmem mesto pored prozora, ako ništa drugo razgledaću Peking. Ubrzo mi se pridružila jedna devojka, takođe Kineskinja. Celim putem smo ćaskale i kikotale se kao prave devojčice, združile se i razmenile brojeve telefona. Stigle smo do pozorišta i tu se moja nova drugarica izgubila na isti način kao i prva. Ništa mi nije bilo jasno. Nastavila sam sama i tada upoznala treću Kineskinju. Delovala je vrlo fino, kulturno i obrazovano. Ali onda je počela posesivno da se ponaša, želela je da bude jedina Kineskinja s kojom ću se družiti ili uopšte pričati, sto je mene prilično uplašilo, pa sam resila da isprobam ono sto sam doživela sat vremena pre toga: mahnula sam joj i rekla da moram da idem, al iz nekog razloga nije funkcionisalo – uhvatila me je za ruku i povukla da slučajno ne zakasnimo… Opera je trajala skoro 3 sata. Kao početnik, razumela sam svega desetak reči, sto naravno nije bilo dovoljno za razumevanje sustine. Svidele su mi se tradicionalne operske maske i kostimi, a sto se tiče izvođenja …recimo da su njihovi piskavi glasovi suvise prodorni za moj sluh. U svakom slučaju, za mene je ovo bilo zanimljivo iskustvo, kako u smislu međuljudskih odnosa tako i u smislu upoznavanja jednog segmenta kineske kulture.
Dve stvari mi se mnogo dopadaju ovde: časovi i parkovi. O sistemu predavanja je Marija već pisala, a ja cu napisati o ono malo mesta, koja sam uspela da posetim. Imali smo mini-raspust 1. Oktobra (Dan Republike). Negde na internetu sam pročitala da se na trgu održava velika i raskošna parada i odlučila sam uprkos kišnom vremenu da odem u šetnju. Na trgu se ispostavilo da parade nema tj. da se održava samo na jubilarne godine.
Nastavila sam svoju šetnju po raznim uličicama. Slučajno sam naišla na Fayuansi hram. U neuglednoj uličici, ispred još neuglednijeg ulaza stajala je tabla sa nazivom hrama i objašnjenjem da je to jedan od najstarijih budističkih hramova u Pekingu, prvobitno sagrađen 645. godine. Iznenadila sam se kad sam videla da nije bilo vise od desetak posetioca. Sam hram zapravo čini vise dvorištanaca međusobno povezanih prolazima, a u svakom dvorištu se nalazi po jedan manji hram. Tri nedelje je prošlo otkako sam bila tamo, ali u meni se i dalje pri svakoj pomisli na hram budi onaj osećaj mira i tišine, koji sam tamo doživela.
Jednog sunčanog dana sam otišla u Taoranting park. Iznenadila sam se kako je moguće da park površine 60 hektara može da se nađe na par kilometara od centra grada, između zgrada i uskih uličica. Centralni deo parka zauzima ogromno jezero, a po obodima se smenjuju uređene i neuređene staze za šetanje. Nekada je ovaj park bio omiljeno mesto učenjaka, koji su se ovde okupljali, pisali, čitali i recitovali stihove. Danas se ovde nalazi veliki broj paviljona, od kojih su neki kopije poznatih paviljona sirom Kine.
Dan u Pekingu baš brzo prolazi. Ustajemo rano, prvu polovinu dana smo u školi, drugu polovinu dana pišemo domaci, ono malo slobodnog vremena sto imamo nije dovoljno za obilazak drugih znamenitosti, pogotovo kada se uzme u obzir ovakva situacija ispred metroa:
A nekad je dan suvise siv, pa se ne preporučuje izlaziti bez preke potrebe…
