Kao što sam obećala prošlog puta, tema ovog bloga biće moje putovanje u Šandong provinciju （山东）.
Nakon samo mesec dana boravka u Kini, primetila sam da gradjani Pekinga počinju da ukrašavaju ulice, pale vatromet, a prodavnice su bile pune ljudi koji su kupovali ukrase. Razlog je bio jedan od velikih praznika u Kini, a to je Dan Državnosti Narodne Republike Kine, 1. Oktobar ( Guoqing jie 国庆节 ). Za samo par dana, ulice su bile ukrašene prelepim crveno-zlatnim lampionima.
Povodom ovog praznika, Capital University of Economics and Business je odlucio da nas povede na četvorodnevno putovanje i obilazak Šandong provincije.
Šandong provincija je jedna od mnogih prelepih provincije koje krase Kinu i koju definitivno treba posetiti. Dva Kineska karaktera se nalaze u imenu „Shandong“ provincije, i to „山“-Shang što označava planine, i „东“-Dong, što znači istok. Šandong provincija se nalazi u istočnom delu Kine, gde se graniči sa četiri provincije i izlazi na Bohajsko more na severu i Žuto more na jugo-istoku. Provincija je uglavnom ravničarska, ali u središnjem delu je brdovita. Najpoznatija planina ovog predela je Sveta planina Tai (Tai Shan 泰山 „Mirna planina“), čiji je najviši vrh visok 1.545m, a Kinezi ga sa ponosom zovu i „Vrh Cara od žada“. Glavni grad provincije je Jinan (Đinan).
Takođe, bitno je reći da je Šandong provincija imala značajnu ulogu u istoriji Kine, od samog početka Kineske civilizacije. Zbog njenog dobrog položaja, velikih vinograda, voćnjaka ali takodje i svežeg planinskog vazduha, ova provincija se smatra jednom od bogatih provincija Kine. Takođe, sva ova prirodna bogatstva dovela su do brzog razvoja oblasti.
Naše putovanje je počelo rano ujutru. Autobus nas je čekao ispred Univerziteta i za samo pola sata bili smo na centralnoj pekinškoj železničkoj stanici.
Nakon dužeg putovanja, u večernjim časovima, stigli smo u Weifang, jedan od gradova Šandong provincije. Prva osoba sa kojom smo se upoznali nakon dolaska bio je naš vodič, Džindžer.
On nam je rekao da postoji mogućnost da nećemo razumeti ljude koji žive u ovoj provinciji, zbog drugačijeg dijalekata u odnosu na Peking. Odseli smo u „Weifang International Financial Hotel“ i nakon večere odlučili smo da obiđemo grad.
Grad je već bio ukrašen povodom Dana državnosti Narodne Republike Kine, što ga je činilo još lepšim. Ceo grad je bio osvetljen i ukrašen lampionima, svetiljkama itd. Usput smo naučili i da pravimo neke od kineskih specijaliteta u malim uličnim restoranima. Ljudi su bili jako ljubazni, prilazili su nam sa osmesima u želji da pričaju sa nama ili bar da se slikaju.
Sledećeg dana, kako nam je objasnio naš vodič Džindžer, išli smo u obilazak znamenitosti ove provincije, i to u grad Weihai.
Weihai luka predstavljala je bazu za Beiyang flote, tokom Qing dinastije. Tokom 1894-1895. godine na ovim prostorima je vođen Prvi kinesko-japanski rat. Iz tog perioda, ostao je i Dingyuan brod koji je pretvoren u muzej i koji podseća na veliko stradanje kineskog naroda u to vreme, ali i pobedu nad japanskim flotama. Rat je trajao samo godinu dana ali sa sobom je odneo veliki broj žrtava. Dingyuan brod je poznat i kao „Azijski prvi veliki brod“, zbog svoje opremljenosti naoružanjem i veličanstvenog izgleda.
Između 1898. i 1930. godine Weihai je bio pod britanskom vlašću. Međutim, Weihai postaje specijalni administrativni region nakon što je vraćen NR Kini.
Weihai je najistočnija tačka Šandong provincije. Poznat je ne samo zbog svoje izrazite lepote, već i zbog toga što predstavlja značajnu trgovačku luku i veliki ribolovački centar. Zbog svoje blizine sa Južnom Korejom, Weihai takođe ima veliku korejsku poslovnu zajednicu i predstavlja jedno od omiljenih turističkih lokacija za ljude iz Južne Koreje. Ova oblast je takodje ključna u proizvodnji kikirikija i voća.
Treći dan našeg putovanja je bio isplaniran za obilazak grada Penglai, još jednog od znamenitih gradova Šandong provincije.
Penglai je bio prva luka na Šandong poluostrvu, koji je otvoren za strance u 19. veku. Poznate su brojne legende o ovom gradu, ali isto tako ovaj grad je poznat i po proizvodnji bisera. Takođe, najveći broj stanovništva se bavi poljoprivredom, turizmom i vinarstvom.
Plaže ovog grada su najlepšim u ovoj provinciji. Ono što je još interesantno za ovaj grad jeste da se na moru, tokom maja i jula meseca, pojavljuju fatamorgane, ali pošto je naše putovanje bilo krajem septembra meseca nismo bili u prilici da ih vidimo…
Naš obilazak je bio veoma dinamičan. Obišli smo ostrvo Chang Dao, vozili se autobusom, krstarili brodom, i dugo šetali obalom. Po običaju, Kinezi bi nam prilazili da se slikaju sa strancima.
Međutim, mesto koje je ostavilo najveći utisak na mene jeste Penglai paviljon, koji smo obišli četvrtog dana našeg putovanja.
Dan je bio izrazito hladan i kišovit, a pred nama je bio dugačak put za šetnju. Obukli smo najtopliju odeću i krenuli u obilazak.
Penglai Paviljon je drevni kompleks, koji je zbog svoje izuzetne lepote, tradicionalne arhitekture i veoma dobre lokacije poznat i kao „Zemlja iz bajke“.
Bez obzira na loše vreme, uživali smo u šetnji. U okviru kompleksa Penglai paviljona nalaze se bašte sa ogromnim drvećem, raskošne zgrade i drevni hramovi. Širokim stepenicama penjali smo se ka vrhu samog utvrđenja. Na našem putu naišli smo i na jednu izuzetnu baštu koju su i sami vladari koristili i uživali u njenoj lepoti. Ali ne samo što je bašta izuzetne lepote, nego, kako nam je vodič objasnio, u bilo kojem godišnjem dobu, ili u bilo kojem delu dana u ovoj bašti će uvek biti najprijatnije za odmor i toplo, bez obzira da li pada kiša ili sneg. Iskreno, i mi smo uživali u njoj. U ovom delu kompleksa, iako je bio kišovit dan, kiša nije padala. Za mene i moje prijatelje do danas to je ostala velika misterija.
Neverovatan je osećaj razgledati ovakvo veličanstveno mesto, a pri tom imati na umu da potiče iz davnina. Kada smo se popeli na sam vrh paviljona, ili glavnu terasu paviljona, bili smo oduševljeni. Sa terase se pružao pogled na pučinu. To je mesto gde se Bohajsko i Žuto more spajaju. Ovakav prizor je teško opisati rečima.
Mnoge priče, legende i verovanja su povezana sa ovim drevnim mestom, tako da smo se složili sa mišljenjem mnogih, da ovo zapravo i jeste „Zemlja iz bajke“.
Sa jedne od terasa Paviljona žičarom smo se prevezli na drugu stranu Penglai Paviljona. Na vrhu drugog dela Paviljona nalazi se veoma lep hram sa tradicionalnom arhitekturom. Pored hrama se nalaze uske stepenice kojima se može sići do mora. Prvobitni plan je bio da se od ovog mesta prevezemo jednim od mnogobrojnih turističkih brodova do druge strane obale, ali zbog jakog vetra i hladnoće vratili smo se autobusom. Tada smo napustili ovu prelepu, bajkovitu lokaciju.
Ono što je takođe bitno napomenuti o ovoj provinciji jesu specijaliteti Šandong kuhinje, koji su poznati širom Kine. Specifični su po raznovrsnim začinima, upotrebi uglavnom morskih plodova i mnogobrojnim načinima njihove pripreme. Koliko god da nam je čudno neka hrana izgledala, zapravo je bila jako ukusna.
Naravno, na svakom koraku bilo je suvenira, tako da niste mogli otići a da nešto i ne kupite.
Sutradan smo se vratili u Peking, umorni i puni utisaka. Što više upoznajem Kinu to više poštujem i razumem njenu tradiciju, istoriju i narod, i znam da će mi svaki dan u ovoj prelepoj zemlji doneti neko novo iskustvo i znanje.
P.S: Svojoj prof. Nataši Kostić i direktorki Kineskog centra Katarini Zakić sam svaki dan zahvalna što su mi pomogle i pružile podršku da se odlučim na ovaj korak. Hvala.
