Anđela Vasiljević, Studentkinja Megatrenda i Kineskog centra, nalazi se na CTGU na učenju kineskog jezika u trajanju od pola godine. Kristina i ona su cimerke u Kini.
Azija, Kina, Hubei, Yichang:
Sa velikim nestrpljenjem smo dočekale uzletanje sa aerodroma “Nikola Tesla” i uputile se ka Moskvi. Posle 4 sata čekanja na aerodromu Šeremetjevo, uzletele smo ka Pekingu. Put je bio dug 7h preletele smo Rusiju, Mongoliju, ubrzo potom je usledio i Peking kome se ne može razaznati kraj. Treće uzletanje je bilo sa China Air kompanijom, let nije trajao dugo ali turbulencije su bile česte. Povratak do Pekinga, nakon što završimo misiju na CTGU, je rezervisan za voz 🙂
Stigle smo u večernjim časovima u Yichang, pokupile prtljag i očekivale da neko treba da nas sačeka. Putovali smo toliko dugo da bismo na kraju bile izgubljene. Posle izvesnog vremena pojavile su se dve Kineskinje sa našim imenima ispisanim na tablama, te nam je laknulo. Kulturni šok broj jedan posle 22h u pokretu sa jednog mesta na treće, i kada je logično da nam treba odmor u toplom, mekom krevetu, je taj što smo morale tako umorne da spavamo na krevetima tvrdim kao kamen! Kinezi vole da spavaju na tvrdim krevetima zbog brige o kičmi i pravilnom protoku ći energije, ali to mi u tom trenutku nismo znale. Osećale smo se razočarano, besno i nemoćno i odmah smo zvale profesorku u Beogradu da joj se žalimo! Ubrzo smo kupile prostirku koja bi nam koliko toliko olakšala spavanje.
Prvog jutra u Yichangu smo doživele kulturni šok broj dva – a to je hrana. Osim što stanovnici Yichanga ne znaju engleski i što ništa ne piše na engleskom, ni mi nismo znale da kažemo da ne želimo ljuto, mada smo to učile u Beogradu na času i profesorka nam je slala PPT na temu kineske hrane kao podsetnik par dana pre našeg puta. U ovom regionu Kine preferiraju ljutu hranu. Tako da sve što smo želele da uzmemo da jedemo – teralo nas je da plačemo. Čak nam ni PPT naše profesorke ne bi pomogao – sve je bilo ekstremno ljuto, sem pirinča! Naša redovna stanica u kojoj smo se hranili je KFC u prvoj nedelji.
Yichang je veliki grad sa 3miliona stanovnika, arhitektura je raznolika. Sudar komunizma 20. i 21. veka. Kinezi rade dosta na uređenju prostora i trude se da imaju što više zelenila. Vazduh je lošijeg kvaliteta, tako da se maske za lice koriste kao modni detalj. Prevoz je dobar. Vožnja je 1 juan, što bi u dinarima iznosilo oko 15 dinara. Svi plaćaju kartu prilikom ulaska u autobus na prednja vrata. U gradskom prevozu vlada jako dobra disciplina, ulazi se na prednja vrata, svi moraju da se proguraju ka sredini, a izlazi se samo na srednja i zadnja vrata. Na stanici se čeka u redu – ko je prvi stigao, on će prvi i ući u autobus.
Kineskinje jako brinu o svom izgledu do te granice da stave sve najdrečavije boje na sebe do granice kiča. Popularno je ako si beo u licu, kada nas vide, žele odmah da se slikaju sa nama. Tako da smo vreme pre predavanja i za vreme raspusta provodile u gradu sa nasim „fanovima“.
Pričanje sa njima je otežano jer pričaju toliko brzo da možemo svaku treću reč da razumemo. Ali sopstveni napredak u učenju kineskog svakog dana primećujemo.
Želim da sa Vama podelim i svoje impresije sa Festivala mandarina. Dan je bio sunčan, uputili smo se sa profesorima i ostalim internacionalnim kolegama ka plantažama mandarina u brdima. Priređen je program nama i stanovnicima tog kraja sa kineskom muzikom i plesom. Kako nam je rečeno, država je finansirala većinu vikendica kao pomoć meštanima koji uzgajaju mandarine, pošto smo primetili da su kuće jako lepe i u odličnom stanju. Održano je i takmičenje u branju mandarina. Kristina i ja smo bile u timu sa gospodinom Xin i zauzeli smo četvrto mesto. Razlog lošeg plasmana je što nam fotografi nisu dali mira. Sunce je peklo, blicevi su seveli, a mi smo brale mandarine. Prvo mesto su osvojile Francuskinje sa dva Etiopljana. Svi smo dobili poklone – naravno mandarine 🙂
Sledećom prilikom, Univerzitet je organizovao posetu Hidroelektrani „Tri klisure“ koja važi za najveću hidroelektranu na svetu. Toga dana, nivo Jangce reke je bio jako visok, a turbine nisu radile, ali svakako velelepna građevina se ne može opisati recima! Kako nam je objašnjeno, ova hidroelektrana proizvede trećinu struje za celu Kinu. Okolina hidroelektrane je lepo uređena, sa puno parkova i fontana po kojima plivaju ribice zlatne i bele boje. Ove ribice reaguju na zvuk – na udarenje dlanova prilaze jako blizu nas.
Još jedan značajan događaj koji želim da opišem je Prvo sportsko takmičenje stranih studenata CTGU, održano 12. Oktobra 2014. U Yichangu. Kristina i ja smo bile pozvane da zajedno sa devojkama iz Danske i Amerike vučemo konopac. Ova disciplina bila je zakazana za 17h, a mi smo bile redoznale da saznamo i za ostala takmičenja – želele smo da odemo bar u svojstvu publike. Sportska atmosfera na terenu mi je probudila želju za takmičenjem, pa sam se raspitala o skoku u dalj. Uz pomoć profesora Xia sam uspela da se prijavim sa zakašnjenjem, obzirom da je prijavljivanje bilo završeno još pre neki dan. Toga dana, bilo je tmurno vreme bez kiše, vežbala sam skok sa ostalim takmičarkama ukupno nas je bilo 13. Imale smo ukupno tri šanse za skok, drugo mesto je zauzela devojka sa Nepala, dok je prvo zauzela devojka iz Srbije tj. JA! Kako i svaka pobeda prvo sam bila šokirana, i nisam shvatila šta se dogodilo, jer se sve jako brzo odvijalo. Kratko i jasno: “Dođoh, videh, pobedih”. Svakako sam jako ponosna što sam svom Univerzitetu – Megatrendu, kao i svojoj državi Srbiji dala takvo odličje. Među mojim i Kristininim slikama imate i sliku Sertifikata tj. dokazni materijal mog uspeha u sportu na CTGU. 🙂
