Branislav Đorđević – bivši student MU, polaznik škole kineskoj jezika u Kineskom centru, zaposlen u MUP R Srbije
Iskustva iz Kine: Part 2
CTGU
Ovoga puta ću Vam pisati više o samom programu letnje škole, univerzitetu Tri Klisure i samom gradu Yichangu. Kao što sam već ranije pisao sve se promenilo kada sam konačno došao na krajnje odredište. Doleteo sam avionom nakon nešto više od sat vremena leta iz Chengdua, i kako sam se ranije najavio profesorki sa kojom sam bio u kontaktu, već na izlazu sa aerodroma su me sačekali volonteri Alis i Buker, kao i mali dečak Mek koji su me sa vozačem dovezli do univerziteta. Inače, svi se trude da što ranije dobiju englesko ime, dakle čim počnu da uče engleski, kako bi olakšali komunikaciju sa strancima. Čini mi se da je englesko ime jedan od trendova u modernoj Kini, a pogotovo među mlađima.
Na samom univerzitetu smo bili podeljeni u muški i ženski studentski dom, i to su dve odvojene zgrade koje su blizu jedna drugoj. Moj cimer je bio Damirom, poreklom Rus. U istoj zgradi su bili smešteni i svi internacionalni studenti koji su ostali na univerzitetu tokom leta, kada inače nema predavanja. Treba napomenuti da svaka zgrada ima ulaz sa recepcijom, te se ne moze se ući bez ključ-kartice, kao i da se svaki ulaz zaključava izmedju 23.00h i 06.00h sledećeg jutra.
Nakon dolaska otišao sam da se upoznam sa grupom, kao i sa još toliko volontera koji su obigravali oko nas željni vežbanja svog engleskog. Niko iz grupe osim mene nije znao ni reč kineskog, a osetio sam i olakšanje kod volontera zato što znam nešto kineskog, jer su prilično nesigurni u svoje znanje engleskog. Naravno svu komunikaciju smo obavljali na engleskom, iako sam primetio da se s vremena na vreme zaborave kad su samnom, pa mi se obrate na kineskom. Obično ponešto razumem ili shvatim šta mi kažu, ali se svaki put nasmejem i zahvalim im što imaju tako visoko mišljenje o mom znanju tog jezika.
Raspored časova je bio prilično naporan, jer smo imali predavanja svaki dan (uključujući i vikend) od 9.00h do 11:30h ujutru i od 15.00h do 17:30h popodne. Često smo ostajali i više od pola sata duže na predavanjima, pa nismo imali puno vremena da prošetamo po gradu i upoznamo ga bolje. Takođe, u pauzi između predavanja, popodne je bio pakao jer je temperatura išla i do 38 stepeni celzijusa. Tamo inače većina ljudi nosi suncobrane sa sobom gde god da krenu, i ne mrzi ih da ih otvaraju čak i za razdaljinu od par metara po suncu, jer ne podnose vrućinu. Naravno, volonteri su nas nekoliko puta vodili do centra grada koji je udaljen oko pola sata autobusom, ali je i tada bilo primetno da to čine nerado i da bi udovoljili nama. Čak i u tim slučajevima bismo završavali u dobro klimatizovanom tržnom centru i shopingu. Nakon nekoliko takvih izleta do grada, mi – stranci smo se dogovorili da prošetamo sami pored reke i upoznamo grad malo bolje.
Da se vratim na temu časova: prve nedelje smo uglavnom imali predavanja o kineskim jeziku, kulturi i običajima, kao i predavanje vezano za istoriju moderne Kine. Do našeg odlaska imali smo predavanja i o turizmu u Kini i najpoznatijim geografskim lokacijama, o velikom projektu izgradnje brane na Yangzi reci, o istoriji međunarodnih odnosa i kolonizovanju delova Kine, o nacionalnim manjinama, kaligrafiji, Tai chiju, Ba shan plesu, narodnim pesmama i kulturi. Čak smo njihov nacionalni ples i Tai chi, koji je nastao iz kung fua, vežbali u sali za sport i rekreaciju sa profesionalnim instruktorima. Sve u svemu, i pored nezadovoljstva satnicom, bilo je jako zanimljivo i poučno i svakako različito od naših očekivanja.
Profesori koje su dovodili bili su zaista vrhunski stručnjaci u oblasti koju su predavali i sva predavanja su bila na engleskom jeziku. Npr. kaligrafiju nam je predavao čuveni kaligraf poznat i priznat u celoj Kini, a njegovi natpisi se nalaze na mnogobrojnim zvaničnim dokumentima i natpisima; predavač kineskog narodnog pevanja je ujedno i operski pevač; prof. Wang koji nam je pričao o velikoj brani Tri klisure je ujedno i jedan od glavnih inženjera zaduženih za izgradnju iste, član je različitih timova na projektima širom sveta, a pri tome je trenutno angažovan na izgradnji tunela ispod Nijagarinih vodopada na granici SAD i Kanade. Profesorka koja nam je držala predavanje iz kineske istorije i kulture je rado prihvatila naš poziv na zajedničku večeru nakon časa, i tom prilikom je nastavila da sa nama priča do kasno uveče o običajima u svakodnevnom životu u Kini, razmenjivala je iskustva sa nama, a mi smo sve to upijali i non stop je naizmenicno “bombardovali” novim pitanjima, jer smo toliko bili fascinirani potpuno novim svetom koji se otvorio za nas.
U svakom slučaju bilo je to jedno divno i nezaboravno iskustvo u životima svakog od nas, a da tako i ostane pobrinuli su se i sami domaćini sa ceremonijom svečane dodele sertifikata poslednje večeri, gde smo se još jednom svi zajedno slikali i družili, a imali smo i priliku da se upoznamo sa ljudima “iza kulisa” koji su ujedno i najzaslužniji za celu organizaciju. Tom prilikom su nam volonteri (koji su u međuvremenu postali naši dobri prijatelji), prikazali mali film koji su napravili od svih slika i video zapisa tokom prethodne tri nedelje kako bi nam prikazali koliko su nam zahvalni što smo učestvovali u programu, i pokazali kako su oni sve videli i doživeli.
Da bude još nezaboravniji događaj pobrinuli smo se i sami nakon toga, jer smo uglavnom svi imali još nekoliko dana da iskoristimo u Kini pre povratka kući. Već sutradan sam sa svojim cimerom otišao vozom u mesto Zhangjiajie, provincija Hunan, odakle smo gondolom (žičara) išli nekoliko kilometara direktno na vrh planine Tianmen. Nijednog trena se nismo pokajali što smo celu noć proveli u vozu, da bismo već popodne oko 16.00h krenuli nazad put Yichanga. Planina je zaista nestvarna sa ograđenim putićem oko celog vrha na najstrmijem delu. Vrh planine je zaravnjen, sa raznim manastirima u duhu budizma i hinduizma, letnjikovcima i vidikovcima, kao i jednim restoranom, te je planina velika turistička atrakcija. Recimo da podseća na grčke Meteore, a delovi putića su sa staklenom ogradom i staklenim podom kako biste doživeli pun udar adrenalina zbog stajanja iznad ambisa.
Sledeći dan sam se pozdravio sa svima i zaputio se vozom (ovoga puta brzim) ka Pekingu gde je trebalo da se nađem sa poznanicima koji su otišli avionom dan ranije. Ovaj voz je zaista divno iskustvo jer se kreće brzinama većim od 300km/h, a jako je udoban i čist. Razdaljinu od blizu 1300km sam prešao za oko 8h, uz nekoliko stanica usput. U Pekingu sam odseo u nekom hostelu blizu glavnog trga u centru grada i našao sam se sa prijateljima na večeri. Dogovorili smo se da ujutru obiđemo i vidimo Veliki zid. Nakon razgovora sa drugim ljudima odlučili smo da ne idemo na najpopularniji deo Kineskog zida gde svi idu, već smo krenuli metroom, busom, pa taksijem na udaljeniji deo gde nema toliko turista, a zid je podjednako lep. Ovo se ispostavilo kao odlično rešenje jer smo imali zaista jedinstveno iskustvo tišine na najvećoj građevini na svetu. Takođe sam dobio priliku i da upotrebim znanje kineskog jezika prilikom cenkanja, angažovanja taksija i pogađanja autobuske stanice na kojoj silazimo/ulazimo. Prilikom obilaska zida bilo je i nekih nelogičnosti: cene su recimo mnogostruko veće nego bilo gde drugde u Kini; cena nehlađene vode je duplo manja od cene hlađene; zatim cena napitaka na najvišem delu Kineskog zida (nakon sat vremena šetnje posle žičare, gde nema nikog unaokolo i teško je popeti se) je tri puta manja?! nego u dnu planine gde se plaćaju karte i kupuju suveniri. Ceo dan smo potrošili na Kineski zid, te smo sledeći dan rešili da vidimo čuveni Gugong (Zabranjeni grad) jer nam je on bio najbliži od atrakcija. Taj kompleks zgrada se prostire na blizu 2 kvadratna kilometra, pa nam je trebalo par sati da uđemo tamo preko trga, koji je bio prepun ljudi i obiđemo ga sa svim bastama, hramovima i palatama. Popodne sam iskoristio da se nađem sa našom dragom profesorkom Yi Shu koja je trenutno bila u Pekingu na nekom usavršavanju, a nama je držala kurs kineskog jezika na Megatrend univerzitetu.
Rano ujutru sam leteo za Xi`an, provincija Shaanxi, koju nazivaju i zapadnom prestonicom i početnom stanicom “puta svile”. Tu sam se zaputio samo sa jednim razlogom – da vidim to tzv. Osmo svetsko čudo, čuvenu Terracota armiju. Ovo arheološko nalazište su sasvim slučajno pronašli radnici kopajući bunar oko 1974. god. Tada ni slutili nisu da će otkriti blizu 7000 glinenih figura u pravoj veličini koje su tamo stavljene da čuvaju vladara Qin dinastije posle njegove smrti. Naravno, odmah sam odjurio tamo i bez daha gledao veličinu glavne iskopine koja je oko 260m dugacka i 60-ak metara široka, prepuna figura vojnika, konja, generala ali i običnih seljaka i zabavljača u rovovima ispod nas. Kasnije tokom popodneva i večeri sam uvideo da Zapadna prestonica Kine nudi i mnogo više od osmog svetskog čuda koje je inače malo izvan grada. Zaista mi se svideo grad, živ je i pun ljudi i nekako je ovde najviše došao do izražaja taj spoj istok/zapad i staro/novo. Sledeći dan je ujedno bio i moj poslednji dan u Kini, jer sam rano popodne imao let za Chengdu, pa uveče dalje preko Abu Dabija do Beograda. Treba li da napomenem da je torba ponovo doputovala dan kasnije iz Emirata? O da…prijava izgubljenog prtljaga, papirologija, obaveze, spavanje i nakon svega sumiranje utisaka.
Nakon svega bilo je ovo dragoceno iskustvo za mene, to kako smo svi upijali sve o kulturi, istoriji i običajima u Kini, te i kako su oni učili od nas o zemljama iz kojih dolazimo. Nadam se da sam bio dobar ambasador, i da će neki od njih bar nekada biti u mogućnosti da dođu u Beograd da vide svog prijatelja, i da im Srbija uzvrati gostoprimstvo. Dosta je mladih ljudi među onima koje sam upoznao, i vidna je njihova želja da saznaju što više o nama i da dođu jednog dana.
Takođe, želeo bih da se zahvalim CTGU i Megatrend univerzitetu što su mi dali ovu mogućnost da učim kineski jezik u Kini i upoznam ovu divnu zemlju!
Do nekog sledećeg puta,
Pozdrav
Bane
